Biografija - Andrija Radenić Istoričar Elektronska biblioteka

SOCIJALISTIČKI LISTOVI I ČASOPISI U SRBIJI (1871–1918)

socijalisticki listovi i casopisi

Socijalistički listovi i časopisi u Srbiji (1871–1918), Knjiga prva: 1871–1895, Istorijski institut u Beogradu – Institut za istoriju radničkog pokreta Srbije, Beograd 1977

Broj strana 588 + /2/ sa fotografijama i faksimilima van teksta orginalno štampano izdanje

Markovićevo vreme

(Dr Andrija Radenić: »Socijalistički listovi i časopisi u Srbiji 1871 - 1918«, knjiga prva »Rad«, 1977)

O socijalističkim listovima Sr bije XIX veka pisano je dosad samo na parče, a o časopisima nikako; mnogi od njih izgubljeni, razbacani, teško dostupni ostali su nepoznati. Naš poznati istoričar Andrija Radenić sada je izveo pravi podvig. On je do danas objavio deset knjiga iz društveno političke istorije Srbije. U poslednjoj od njih obradio je 27 socijalističkih listova i časopisa a time ujedno dao i jednu sasvim novu sliku Srbije u periodu 1865-1895.

Srbija je 1866. godine imala 1,200.000 stanovnika, samo 23 inženjera i 58 lekara, a nepismenih je bilo 96 odsto ljudi! U toj veoma zaostaloj zemlji režim se kompromitovao pred narodom i zbog naglog obogaćivanja pojedinaca na račun mnoštva. Svetozar Marković je tada pokrenuo svoje socijalističke listove da bi na njihovim stranicama pokazao šta ne valja, čemu treba težiti, koje su naše perspektive.

U Radenićevoj knjizi svaki Markovićev i markovićevski list prikazan je u okvirima celokupnog života srpskog naroda, nasuprot ranijim istoričarima koji su pojedine socijalističke listove ispitivali zasebno, kao neku izdvojenu stvar. Ubedljivo se potvrđuje da Marković nikada nije napustio socijalističke ideje (i prešao u radikalizam, kako su to dokazivali građanski istoričari), njegova doslednost se ogleda u nepromenjenim antikapita lističkim i antiburžoaskim stavovima, posebno u borbi protiv birokratije.

Posle Svetozara Markovića dolazi druga generacija socijalističkih listova 80tih godina, u doba konzervativnih vlada Naprednjačke stranke. Tada mase pod novom strankom radikala ustaju protiv vlasti. Socijalistički listovi, međutim, pokazuju da radikali nisu nikakvi spasioci naroda, da nisu pregaoci socijalizma (iako se kite i socijalističkim perjem).

Treća generacija socijalističkih listova (1890-1895) hvata se u koštac sa strankama na vlasti u doba kapitalistički izrazitije izgradnje Srbije, kada se i radikali počinju kompromitovati povremeno na pozicijama vladajućih. Socijalisti tada usvajaju stavove Druge internacionale. List „Radnička misao“ 1891. otkriva istinu: nema razlike između tri buržoaske strane, liberala, naprednjaka i radikala, koje se naizmenično smenjuju u vladama. A „Zanatlijski savez“ već na stupa kao socijalistička centrala, pošto još nema socijalističke partije i akcijama se rukovodi iz redakcije listova.

Sva tri razdoblja, 1870, 1880. i 1890. godine, Radenić naziva markovićevskim, po dominantnoj ulozi začetnika socijalističkog pokreta, Svetozara Markovića. Sva su ova glasila bila u izvesnom smislu marksistička ali istovremeno još i pomalo utopistička, pomalo revolucionarno demokratska, pomalo radikalsocijalistička. Od 1895. počeće da izlazi list sa integralnom marksističkom ideologijom i na liniji borbe ojačale srpske radničke klase.

U ovde predstavljenoj knjizi svaki list i časopis su podrobno opisani i analizirani, prema problemima koje tretiraju, prema stavovima građanskih glasila, prema značaju u stranačkoj i ideološkoj borbi svoga vremena.

Članak o knjizi objavljen u listu NIN: 02. 07. 1978. godine

VUK VINAVER

DNEVNIK BENJAMINA KALAJA 1868 - 1875

Dnevnika Latinica

Dnevnik Benjamina Kalaja 1868–1875, Obrada i komentar Andrija Radenić, Beograd – Novi Sad, Istorijski institut – Institut za istoriju Vojvodine, 1976, XXXIV,

Broj strana 887 + /2/, 8˚, sa fotografijama i faksimilima van teksta, orginalno štampano izdanje

RADNIČKI POKRET U VOJVODINI DO KRAJA PRVOG SVETSKOG RATA

radnicki pokret

Dr Andrija Radenić – Dr Kalman Čehak – Dr Šandor Mesaroš, Radnički pokret u Vojvodini do kraja Prvog svetskog rata (Istorija Saveza komunista Vojvodine, Књига I), Novi Sad, Filozofski fakultet u Novom Sadu, Institut za istoriju, Monografije, knjiga 23, 1984,

639 strana orginalno štampano izdanje

Iz teksta

1 maj u rodnom selu Andrije Radenića 1898. godine

Širom Banata I Bačke radnici su se pripremali za proslavu Prvog maja I u ovoj burnoj 1898. Godini. Hteli su da ovaj dan iskoriste I za to da još jednom, po ko zna koji put, iskažu svoje duboko neslaganje sa robovskim zakonom I položajem koji im ne garantuje život dostojan radnog čoveka.

Te godine su u ovim nastojanjima prednjačili radnici Banata, naročito Kikinde I malog selaBoke. U kikindi je organizovana masovna demonstracija uprkos zabrani
Zapravo, sama činjenica što vlasti nisu dozvolile ni mirnu manifestaciju sa radničkim veseljem, dovela je do demonstracija. Samo trezvenost radnika je sprečila krvavi sukob sa policijom I konjicom, jer bi posledice bile teške zbog velike mase radnika od oko 500 ljudi. Vlasti su se plašile da će doći do sličnih demonstracija I u Kanjiži, Tordi, Kišorosu, ali je tamo dan prošao bez većih uzbuđenja.

U Boki je međutim došlo do krvoprolića na dan Prvog maja. U ovom selu su u toku bile pripreme socijalista četri susedna sela da zajednički proslave praznik rada. Pošto su znali da dozvolu za proslavu neće dobiti pripreme su obavljene u najvećoj tajnosti. Crvene zastave I socijalističke značke nabavljene su ranije. Ipak, sreski načelnik Modoškog sre saznao je d ravu pa se uputio u selo u pratnji žandarmasa namerom da spreči svako okupljanje I proslavu. Masa od 1.500 – 1. 600 ljudi se ipak okupila I pošla u povorci, sa crvenim barjakom na čelu. Žandarmi su joj preprečili put I hteli da otmu crvenu zastavu. Vođa mesnih socijalista Barat je pokušao da spreči otimanje zastave, ali je proboden bajonetom I na licu mesta izdahnuo. Žandarmerijskim plutonom usmrćena su još dva radnika, šestoro teško a devetoro lakše ranjeno.

Dr Kalman Čehak strana 339

Te godine su u ovim nastojanjima prednjačili radnici Banata, naročito Kikinde I malog selaBoke. U kikindi je organizovana masovna demonstracija uprkos zabrani

Zapravo, sama činjenica što vlasti nisu dozvolile ni mirnu manifestaciju sa radničkim veseljem, dovela je do demonstracija. Samo trezvenost radnika je sprečila krvavi sukob sa policijom I konjicom, jer bi posledice bile teške zbog velike mase radnika od oko 500 ljudi. Vlasti su se plašile da će doći do sličnih demonstracija I u Kanjiži, Tordi, Kišorosu, ali je tamo dan prošao bez većih uzbuđenja.

Istoriografski doprinosi knjiga I